U vreme kada su ekrani sveprisutni i kada se dečje slobodno vreme sve češće organizuje između aplikacija i videa, jedno ostaje nepromenjeno: deca se razvijaju kroz pokret. Kroz trčanje, penjanje, ljuljanje, padanje i ustajanje. Ni jedna igrica ne može da zameni osećaj vetra u kosi na vrhu tobogana ili zadovoljstvo savladanog penjača posle deset neuspelih pokušaja.
Ako imate mogućnost da uredite dvorište ili balkon kao prostor za igru, ljuljaške za decu su jedna od prvih stvari o kojima vredi razmisliti. Razlog nije samo zabava ljuljanje direktno stimuliše vestibularni sistem, razvija ravnotežu i koordinaciju i ima dokazano umirujući efekat na nervni sistem. Jednostavan rekvizit, a dubok uticaj.
Šta se dešava u mozgu deteta koje se igra napolju
Istraživanja u oblasti dečjeg razvoja već decenijama ukazuju na isto: nestrukturisana igra na otvorenom nije luksuz, već potreba. Deca koja provode vreme napolju imaju bolju koncentraciju, manje simptoma anksioznosti i bolje razvijene socijalne veštine od vršnjaka koji većinu slobodnog vremena provode u zatvorenom.
Razlog leži u tome da outdoor igra angažuje mozak potpuno drugačije od pasivnog sadržaja. Dete koje trči po neravnom terenu konstantno kalibriše ravnotežu i donosi brze odluke. Dete koje se penje procenjuje rizik i uči da veruje sopstvenom telu. Sve to gradi neuronske veze koje će koristiti celog života.
Posebno je vredan pažnje uticaj prirodnog svetla. Boravak napolju reguliše cirkadijalni ritam i pozitivno utiče na kvalitet sna. Deca koja se dovoljno igraju napolju tokom dana generalno bolje i duže spavaju noću korist koja se proteže na celu porodicu.
Fizički razvoj: više od pukog trčanja
Penjanje razvija snagu gornjeg dela tela i koordinaciju na način koji se teško postiže drugačije. Vožnja bicikla uči decu kako da upravljaju brzinom i prostorom. Igre s loptom razvijaju oko-ruka koordinaciju. Čak i kopanje u zemlji razvija finu motoriku i taktilnu inteligenciju.
Ljuljanje posebno zaslužuje pažnju. Ritmičan pokret napred-nazad direktno stimuliše vestibularni aparat senzorni sistem odgovoran za ravnotežu i prostornu orijentaciju. Deca sa senzornim izazovima često instinktivno traže ljuljanje jer im pruža regulaciju. Ali i za svu ostalu decu, redovno ljuljanje ima merljiv uticaj na pažnju i sposobnost fokusiranja.
Psihološka dimenzija: dvorište kao prostor slobode
Postoji nešto što se dešava kada dete izađe napolje i ostane bez direktnog nadzora odraslog makar i na petnaest minuta. Počinje da donosi odluke samo. Odlučuje šta će igrati, s kim i po kojim pravilima. Kad se nešto ne dogovori, mora da reši konflikt. Kad se povredi koleno, mora da proceni da li je to kraj igre ili samo mala pauza.
Sve to su veštine koje se ne mogu naučiti iz knjige. Uče se iskustvom, u realnom vremenu, s realnim posledicama. Istraživači govore o “prihvatljivom riziku” ideji da deca treba da budu izložena primerenom stepenu rizika kao delu zdravog odrastanja. Previše zaštićeno okruženje ne gradi sigurnost, već anksioznost.
Kako urediti prostor za igru
Ne treba vam ogromno dvorište ni skup sadržaj. Važno je da prostor bude siguran, stimulativan i da poziva na kretanje.
Osnova je podloga trava, pesak ili gumena podloga ispod sprava smanjuju rizik od povreda i same su po sebi igrački. Sprave za penjanje nude vertikalno kretanje koje je deci prirodno privlačno. Tobogan kombinuje uspinjanje i spuštanje dva različita izazova u jednom. Ljuljaška uvodi ritmičnost i opuštanje. Zajedno, ove tri stvari pokrivaju širok spektar razvojnih potreba.
Važno je i da prostor ne bude pretrpan. Deca imaju izuzetan kapacitet da od malo naprave mnogo prazna kutija ili hrpa kamenja mogu da postanu brod ili dvorac. Previše gotovih sadržaja paradoksalno sužava igru jer ne ostavlja mesta mašti.
Koliko vremena napolju je dovoljno
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da deca uzrasta od tri do pet godina budu fizički aktivna najmanje tri sata dnevno. Za školski uzrast, preporuka je sat vremena umerene do intenzivne aktivnosti dnevno.
U praksi, ove cifre ne moraju se ostvariti odjednom. Jutarnja šetnja do škole, podne na školskom dvorištu i sat po podne u parku to je već dovoljna osnova. A vremenske prilike ne bi trebalo da budu izgovor: nema lošeg vremena, ima samo loše odeće.
Zaključak
Igra napolju nije nostalgija za nečim što je prošlo. Ona je i dalje jedan od najpouzdanijih puteva ka zdravom i otpornom detetu. U svetu koji deci nudi sve više sadržaja koji ne zahtevaju ni kretanje ni napor, svesna odluka roditelja da dete gurne napolje može biti jedna od najvažnijih koje donese.
Uložite u prostor koji poziva na igru, dajte detetu vreme bez rasporeda i pustite ga da se igra.